Pavlovic_Ranko_portrait

Ranko Pavlović

 

 

 

 

LE POÈME DU MOIS : février 2012

 

 

 

RANKO PAVLOVIĆ
(1943)

 

 
À LA RÉCEPTION

On s’accroche aux porte-manteaux de la garde-robe
et nos par-dessus seuls poursuivent vers le salon,
vers le banquet auquel nous sommes conviés
selon un protocole composé dans le Cabinet.
Les manches de nos par-dessus portent des toastes
avec des verres en cristal à moitié emplis
de sécrétion muqueuse, de désespoir,
et on hoche par du vide au-dessus des cols,
là où les têtes devraient être.
Lorsqu’ils ont versé suffisamment de sourires
niais, les par-dessus vides
repartent vers la garde-robe et ôtent des
porte-manteaux ce que devraient être
nos corps, saluent par les manches vides,
hochent par les cols vides,
et repartent vers la nuit à laquelle ils appartiennent.
Lorsque les étoiles restituent des miettes
de vie à nos corps figés, nos par-dessus –
loin de la lumière de la salle de réception –
redeviennent ce qu’ils sont : des haillons sans valeur,
nécessaires uniquement afin de cacher la honte
et de nous protéger du froid qui déjà s’installe
dans les cœurs transis.


Traduit par Boris Lazić


РАНКО ПАВЛОВИЋ


НА
ПРИЈЕМУ
 

Вјешамо себе о чивилуке у гардероби, 
а наши капути одлазе у салон,
на гозбу на коју смо позвани
по списку састављеном у Кабинету.
Рукави наших капута куцају се
кристалним чашама, допола напуњеним
неком бљедуњавом слузи и безнађем,
и климају празнином изнад крагни,
тамо гдје би требало да буду наше главе.
Кад на све стране проспу довољно
разводњених осмијеха, празни капути
враћају се у гардеробу и са чивилука
узимају оно што би требало да буду
наша тијела, машу празнином рукава,
климају празним оковратницима,
и одлазе у ноћ којој припадају.
Тек кад нам звијезде врате мрвице
живота у утрнула  тијела, наши капути,
далеко од свјетлости свечаног салона,
постају оно што јесу: безвриједне крпе,
потребне само за то да сакрију срамоту
и да нас заштите од студени која се
непримјетно увлачи у већ слеђена срца. 


Tous les mois <

Jefimija_2