Vukajlovic

Dušan Vukajlović
 
 
 
 


II


LE POÈME DU MOIS : mai 2015

 

 
 

DUŠAN VUKAJLOVIĆ
(1948—1994)


J’AI 46 ANS

 

 

J’ai 46 ans. Tu me demandes, sournoisement, ce que je suis,
comment ça c’est passé, de t’en faire de manière précise,
                                                                           lisible et succincte
une brève communication.
Et comme tu t’y attendais, tu reçois un texte dépouillé,
                                                                          malheureux, final,
sur ce que je ne suis pas.
 
Or, voilà :
jamais je n’ai voyagé où que ce soit,
je n’ai pas vu les grandes mégapoles,
l’histoire de million de malheurs entremêlés,
de villages sur les déclivités, paraît-il si agréables,
de déserts, d’habitats sous-marins,
ni de monastères sur le toit du monde.
 
Je n’ai pas connu Dieu dans les lieux saints,
pourtant il me donnait des signes, il se dissimulait,
je n’ai, pour résumer, rien vu
de moi-même, de mon frère, de toi.
 
J’ai rêvé, mais n’en ai aucun souvenir,
je demeure dans un rêve éternel, un éternel essai.
 
Je ne me suis pas réduit à une goutte d’eau
(c’est faisable, dit le mage-vaudou)
ni fait le tour des ruisseaux, des rivières, des océans,
jaillissant de la fontaine, m’apaisant sous la glace éternelle.
 
Je ne suis même pas certain d’avoir écrit un poème,
je n’ai vu qu’un livre et qu’une image,
trop peu pour tes amis.
 
Sur la politique, dans l’éternel communisme, j’ai jeté un regard,
                                                                                        à la dérobée,
j’en reviens humilié et pire.
 
Je fais la queue, je ne grogne pas, je suis en sécurité,
il n’y a pas de questions, je ne cherche aucune réponse,
c’est tout ce que je peux faire.
 
Le plus grand reproche qu’on pourrait me faire c’est que
                                                                        je n’ai même pas
lavé le rasoir, laissé coulé une eau tiède dans la baignoire, 
et de manière  ferme, pour commencer, serrer le poing gauche.
 
    Traduit du serbe par Boris Lazić
 
 
ДУШАН ВУКАЈЛОВИЋ
 
46. МИ ЈЕ ГОДИНА
 
 
46. ми је година, питаш ме, лукаво, шта јесам,
како је протекло, у мали извештај да сажмем.
Прецизно, читко, огољено,
и, знао си то, добијаш текст о ономе што нисам,
кратак, несрећан, коначан.
 
А нисам:
никуда никад отпутовао,
нисам видео велике градове,
историју милиона спојених несрећа,
ни села на обронцима, тако угодна наводно,
ни пустиње, насеља под морем,
нити манастире на врху света.
 
На светим местима нисам упознао Бога,
а давао ми је знаке, прикрадао се,
нисам, дакле, видео ништа,
ни себе, ни брата, ни тебе.
 
Сањао сам, а ништа нисам запамтио,
остао у вечитом сну, вечитом покушају.
 
Ни у кап воде се нисам смањио
(могуће је, каже вуду-маг),
обишао потоке, реке, океан,
из чесме капнуо, под вечитим ледом одахнуо.
 
Не знам јесам ли и песму написао,
само сам једну књигу и једну слику видео,
премало за твоје пријатеље.
 
У политику, у вечном комунизму, завирио сам,
вратио се понижен и гори.
 
Стао сам у ред, не ропћем, безбедан сам,
нема питања, не тражим одговоре,
то је оно што могу.
 
Нисам чак, то ће ми бити највише замерено,
ни жилет опрао, пустио млаку воду у каду,
и чврсто, за почетак, стегао леву шаку.


 
Tous les mois <

Jefimija_2