Karanovic Zvonko

 Zvonko Karanović
 
 
 
 


II


LE POÈME DU MOIS : novembre 2015

 

 
 

ZVONKO KARANOVIĆ

(1960)
 
 
 
 
OISEAU DE JADE
 
 
A l’automne
une fois
je tombais
sur les sillons du vinyle
de disques ralentis et mélancoliques
comme des confettis
comme la poussière la plus fine
car je ne pouvais plus supporter
notre romance apathique
ses yeux d’aristocratie agonisante
et ce visage blême, agonisant
de rejeton de la noblesse
 
j’aurais voulu disparaitre
dans l’air épais
d’une forêt de conifères
m’allonger saoul
sur les quais gris
des gares
et regarder passer les enfants blonds
et anémiques
 
je regardais des heures durant les photographies
d’une jeune fille frêle et  fragile
vêtue d’un manteau jusqu’aux chevilles
celle-là même dont l’homme qui est né
dans un wagon de chemin de fer
dans la banlieue de Belgrade
et qui était mon père
a porté douze longs kilomètres jusqu’au village
le corps sans vie
 
j’étais assis désœuvré sur des bancs
et je regardais les touristes qui
rassemblaient des souvenirs
pour les albums de familles
et le marbre froid
des tombeaux préachetés
ô, Vienne,
aussi immobile qu’un oiseau de jade
j’attends
tu n’as rien à m’offrir
sinon l’aquarelle de rues pluvieuses
je n’ai rien à te dire
 
 
Traduit du serbe par Boris Lazić
 
 
 
ЗВОНКО КАРАНОВИЋ
 
 
ПТИЦА ОД ЖАДА
 
 
Једном
у јесен
као конфете
као најфинија прашина
падао сам по винилним браздама
успорених меланхоличних плоча
јер нисам могао да поднесем
нашу апатичну романсу
њене очи умируће аристократије
и то самртно бледо лице
племићких изданака
 
желео сам да нестанем
под тешким ваздухом
четинарске шуме
пијан лежим
на сивим перонима
железничких станица
и посматрам малокрвну
плавокосу децу како пролазе
 
сатима сам гледао у фотографију
ситне, крхке девојке
у капуту до глежњева
оне исте чије беживотно тело је
дванаест дугих километара до села
носио човек који се родио
у железничком вагону
на периферији Београда
и био мој отац
 
седео сам доконо на клупама
и гледао туристе како
скупљају успомене
за породичне албуме
и хладне мермерне плоче
унапред купљених гробова
о Виена
непомичан као птица од жада
чекам
не можеш ми пружити утеху
само аквареле кишовитих улица
немам ти шта рећи

 
 
Tous les mois <

Jefimija_2